ПРИТИСЦИ НА РАДНИШТВО У СРБИЈИ
Неолиберална економска школа сматра да је регулација у области тржишта рада кочница економском развоју. Та школа претпоставља да ће послодавци увек имати снаге и мотива да сагледају и разумеју интересе рада и уопште потребе за запошљавањем као вида социјалне а затим и политичке стабилности.
Заступници овог концепта, послодавачке организације и менаџерске асоцијације предлажу редефинисање закона о раду не у концепту новог закона већ као измене постојећег решења са ни мање ни више него 146 измена чланова. Наиме залагања су у правцу:
једноставнијег запошљавања и отпуштања, пошто се сматра да свака страна има право да слободно закључи уговор о запошљавању и да га раскине по својој вољи, краће запослење у једној фирми, што природно следи из једноставније процедуре отпуштања,
интензивно слабљење синдиката кроз законодавство, неједнакост доходака је израженија, будући да тржиште радне снаге претежно одлучује о зарадама на основу понуде и тражње за радом, млађи и старији су у једнаком положају.
Пракса то апсолутно демантује имајући на уму транзициони период привреде у Србији, приватизације и константан пад запослености и зарада.
Јединствени Синдикат Телекома Србије се залаже за:
Праведнију расподелу дохотка, законску заштиту од отказа, заснивање радног односа на нодређено време где ће флексибилни облици бити изузетак само у делатностима где постоји сезонско повећање обима посла а не да овај вид радног ангажовања( стални радни однос) постане изузетак а други флексибилни облици запошљавања правило. Да се потраживања запослених од несавесних послодаваца не лимитирају у износима који сами по себи су губитак за запосленог или неких решења која говоре у прилог да се запослени одриче потраживања.
Штавише, лаким отпуштањем и високим условима за запошљавање радници се постављају у стање несигурности са тешким егзистенцијалним последицама. Зато је неопходна државна регулација - радно законодавство - да би се спречила злоупотреба боље позиције капитала у односу на рад. Ово је једини исправни концепт за који се залажу синдикати као једини овлашћени заштитници интереса света рада противећи се наметању концепта измене Закона о раду на начин прихватања иницијативе послодаваца чији је основни концепт максимизација профита.
Заговорници другачијег концепта инсистирају на тржишној регулацији знајући да тржиште и тржишна конкуренција није савршен систем. Концепт који заступа свет капитала а везан за радно законодавство даје простор менаџерима, директорима и другим заступницима капитала да несметаним темпом омогућавају сопствене зараде,бенефиције и друге принадлежности не водећи рачуна да управо радна снага је та која је допринела стварању нове вредности.
Већина послодаваца не испуњава законске обавезе исплате зарада , пореза и доприноса а да са друге стране користи постицајне мере или субвенције државе. Ове појаве су изражене и у сектору малих и средњих предузећа где послодавци прибегавају сивој зони запошљавања а самим тим вероватно и сивој зони пословања чиме је буџет државе ускраћен за износе који се мере милијардама динара. Стратешко определење државе јесте у овом сегменту организација привредног амбијента али без јасне назнаке да жели да путем инспекцијског назора и примене законске казнене политике предупреди уочене појаве већ у процесу разних трансформација, реорганизација и реструктурирања прихвата да од средстава грађана покрива бахатост власника капитала ( исплата заосталих зарада, повезивање радног стажа). Исти ти послодавци у предлогу измена траже да се надокнада штете према запосленима ограничи лимитираним износом јер наиме у поступку рецимо преиспитивања незаконитости отказа судски процеси трају годинама па последица одсуства радника није само на послодавцу већ и на тромости судова.
Показало се да се институција радничких права може одржати само ако закони и демократске институције подржавају поштен приступ зарадама запослених како би се у оквиру таквих механизама уравнотежили захтеви макро економске стабилизације са величином прихода оних који живе од свог рада. Како год да се однос запослених и послодаваца постави, захтеви радника за пристојном зарадом нису ништа мање оправдани од захтева послодаваца за максимизирањем профита. Апсурдни су и захтеви менаџера да запослени прихвате радну логику у њиховом тумачењу а да истовремено они сами не прихватају логику егзистенцијалне и културолошке потребе запослених која је у модерном свету већа од нужне потребе за преживљавањем.
У концепту неолибералне привреде у Србији приходи непосредних произвођача стагнирају потпуно непредвиђено и недостају им многе привилегије које остали запослени у развијеном свету уживају као готову ствар. Њима се ускраћује право на годишњи одмор, боловање, субвенције за обучавање, право на пензију и никакво осигурање у случају незапосленост. Не постоји никакав економски разлог да се најпре у потпуности задовоље пројекције послодаваца о очекиваним приходима, а тек онда размотри шта преостаје запосленим. Запосленост је доспела у домен државне одговорности заједно са политиком подржавања индустријализације у сагласности са савременим токовима имајући на уму да је број незапослених близу 25% од радно способног становништва а да је међу младима преко 50% док новопечени послодавци који стичу капитал волшебним приватизацијама нон стоп отпуштају запослене. Таквих је у последњих пар година више од 500 000. Свакој индустријализацији је потребан стални извор радне снаге, а нагли падови у запосленост стварају огромне социјалне проблеме са снажном политичком реакцијом. Транзициони период Србије обухваћен је тоталном де индустријализацијом која је оборила друштвени бруто производ далеко испод нивоа који је био 1998 године.
Историјски најзапаженији подстицај преузимању одговорности од стране државе потекао је у САД од политике „Њу дила“ почетком 30-тих година прошлог века и тридесетак година касније у европском систему „држава благостања“.
Политика државе благостања у области радног права и социјалне заштите могућа је захваљујући партнерским односима омасовљених синдиката са заступницима капитала.
Талас глобализације који се шири светом подстакао је многе владе да смање бригу о запошљавању и препусте је последицама дерегулације, то јест политици корпорацијске експанзије. Због тога, упркос технолошком напретку и повећању стопе продуктивности јавља се притисак на повећање радне недеље и радног стажа за обезбеђење права на пензију, другим речима осим похлепе за профитом не постоји потреба за ширењем производње и повећању запослености.
Јединствени синдикат Телекома Србије делујући кроз Конфедерацију слободних синдиката и Српски синдикални фронт врло активно учествује у раду радне групе за измене и допуне закона о раду указујући на чињеницу да представници света капитала уз константне изговоре да је потребна дерегулација радног права у Србији зарад веће упослености наиме желе да ударе темеље флексибилности радног односа, урушавања права запослених на пристојну зараду до присиљавања кроз системски закон да се одрекну својих потраживања из рада и по основу рада.
Оваква системска решења не доприносе наводним пројекцијама државе о већем привредном расту који је могућ већом производњом и упосленошћу постојећих производних, услужних и других капацитета у којима ће запослени зарађивати пристојне зараде и тако задовољни своју судбину везивати за то предузеће желећи да продуктивношћу дођу до још већих зарада и бенефита.
Јединствени синдикат Телекома Србије ће наставити са активним учешћем у раду на тражењу повољних законских решења радничког устава који ће допринети економској и социјалној сигурности запослених што је и програмско определење овог синдиката.
Инфо ЈСТС